Uporna zvonjava telefona. Ja se okrecem na drugu stranu i ignorisem je. Prelazim rukom preko plahte i shvatim da to nije moja plahta… shvatim da nisam u svom krevetu. Sekundu nakon toga sam pokusavala dohvatiti telefon sa poda. Javljam se.
– Gdje si?? – glas Mr. P.-a, mog psihoterapeuta i najboljeg prijatelja.
– U krevetu… k vragu, koliko je sati? Zakasnit cu. – govorim trazeci sat po zidovima hotelske sobe.
– Zasto mi nisi javila da si otisla u Zagreb? – ignorise pitanja, sto znaci da je ljut.
– Long story, dosla sam zbog posla.
– Uvijek biras zadatke tog smokljana umjesto mene. Zaboravila si da smo veceras trebali ici na Tarikovu izlozbu. – Fuck. Kako sam to mogla zaboraviti…
– Ou… ovaj…
– Pricat cemo kad se vratis. – spusta slusalicu bez pozdrava.
Eto tako mi je poceo petak.
Prije nego ispricam kako je zavrsio, da kazem kako sam uopce dosla do Zg.
Dakle, u srijedu me nazvao Direktor (od sad D.) . Oko osam navecer. Rekao je da mu je iskrslo nesto bitno i da ga trebam zamijeniti u petak u Zg. Rekao je i da ce mi poslati vozaca u cetvrtak navecer, tako da prespavam tamo i da ne dodjem na konferenciju izgledajuci kao zombi. Hahah, ovo je kao trebala biti kompenzacija za to sto mi opet otima vikend. Znaci, nije prvi put da se ovo desava. Nisam se trudila ni da pitam sta je to tako bitno da ne moze raditi vlastiti posao.
Vozac je dosao u dogovoreno vrijeme. Ja sam ga cekala pred pekarom ispod moje zgrade. Pravi sok je nastao kad je on izasao iz auta. Gledao me ravno u oci i rekao:
– Potrudi se da ovaj put ne poderes suknju.
Gledala sam ga kao natmureno dijete kojeg je Djed Mraz razocarao i donio krivi poklon.
– U trenerci sam, kao sto vidis. A i u autu nema ladica. – ha ha, mislila sam.
On se samo iskezio i rekao da udjem. Sama sam stavila kofere u gepek. Kakav debil.
Sad, da bi ovo imalo smisla, zabiljezit cu kako sam ga upoznala.
Bilo je to prije mjesec dana u uredu. Moj stol se nalazi ispred Direktorovog ureda, ali tad sam bila kod njegovog stola, cucala i trazila neke papire u donjim ladicama. Tad se na vratima pojavio ovaj lik i nakasljao se. Ja sam se, po obicaju, trznula i lupila glavom o stol s donje strane. Ali to nije sve. Moja smotanost je uspjela nesto jos gore. Kako sam naglo ustala, dzep od suknje mi je zapeo za ostru ivicu jedne od otvorenih ladica i… suknja mi se ladno poderala tako da mi se vidjelo pola butine.
Bilo me uzasno stid. On je naravno prasnuo u smijeh. Ali onda se uozbiljio i pogledao moju ogoljenu butinu.
– Hm, izgleda da gospodjici dugujem novu suknju.
– To… ovaj, ja se izvinjavam… Ako trazite direktora,nije tu. Javio je da je bolestan, nece dolaziti danas.
Siroko se nasmijao. Gledao me gotovo uz sazaljenje… pa opet spustio pogled na poderotinu. Ja sam se u tom trenutku okrenula tako da je poderotina bila uz zid…
On se opet poceo smijati.
– Sta da kazem, ko je dolazio? – pokusavala sam umiriti crvenilo u obrazima.
– Hmm.. Doci cu ja opet. Dovidjenja. – izasao je zajedno sa svojim kezom.
Bilo mi je doslo da ga gadjam cim prije stignem.
Uglavnom, stigli smo u Zg uz malo price. On je rezervisao sobu kraj moje u hotelu. Ujutro sam ustala nakon Mr.P.-ovog poziva i otisla na konferenciju. Poslije na rucak s par guzonja koje mi je D. uvalio. Poslije toga sam se vratila u hotel.
Vozac je cekao pred vratima moje sobe. I bez ikakvog uvoda poceo:
– D. mi je naredio da te odvedem na veceru na jedno mjesto. Zeli da znas na sta misli kad ga slijedeci put spomene. Vidimo se veceras u 8.
Izrecitirao je to, pa se okrenuo i otisao.
Debil.
Definitivno moram zabiljeziti kako je to proslo, ali sad nemam vremena. Mozda veceras.
Do citanja… :- )